INDONEZIJA 2015

Putujemo zato što su udaljenost i raznolikost tajni osveživači kreativnosti. Kada stignemo kući, kuća je i dalje ista. Ali nešto unutar našeg uma se promenilo, i to sve menja. (Johan Lehrer, 1981- , američki novinar i bloger)

Početkom ove godine, naše sportsko udruženje je sa zadovoljstvom obišlo prelepu Indoneziju i njeno možda najpoznatije ostrvo – Bali. Na put smo se otisnuli krajem januara sa namerom da za dve nedelje istražimo ovaj kutak naše planete. Iako je cik sezone za ovu destinaciju od jula do septembra, a mi smo otišli negde krajem kišne sezone, imali smo odlično vreme. Monsunske kiše nisu bile baš onakve kakve smo ih zamišljali. To su uglavnom bili prolazni pljuskovi koji bi više naišli kao neko osveženje, nego kao neka veća prepreka. No, da krenemo.

Kako je naše putovanje išlo? Ruta je bila sledeća: Beograd – Budimpešta – Kuala Lumpur (sa presedanjem u Istanbulu) – Bali. Imali smo sreće da nađemo relativno povoljne avionske karte, te svim sportskim entuzijastama preporučujemo da unapred gledaju avio karte i da razmotre i opciju da ne idu direktno iz Beograda, jer vrlo često mogu da se nađu i mnogo povoljnije karte. Naša prva stanica je bila Kuala Lumpur u Maleziji. Tu smo proveli našu dvadesetčetvoročasovnu pauzu između letova. Kuala Lumpur je zaista grad koji na trenutke kao da ima dva potpuno drugačija lica. Sa jedne strane tu su ogromne zgrade, raskoš i zaista impozantna arhitektura. Grad je izuzetno razvijen. Wi-fi se može nahvatati u svakom metrou, prevoz je odlično organizovan i brzo se stiže do svih većih turističkih atrakcija. Sa druge strane, nasuprot betonu i ogromnim zgradama nalazi se zelenilo i džungla koji opkoljuju grad. Takođe, mogu se videti mnogobrojni prosjaci i ljudi koji spavaju nasred ulice. Nije ni toliko retka pojava videti nekoga ko mokri uz banderu u sred bela dana. Od najvećih znamenitosti obišli smo čuvene Petronas kule, toranj Menara sa kog se pruža najveća panorama grada, kinesku četvrt, Batu pećine gde se mogu videti majmunu koji slobodno šetaju i često neopreznim turistima otimaju ili vodu ili naočare ili nešto slično. U povratku smo obišli i botaničku baštu i hteli smo da obiđemo i park ptica, ali nismo imali dovoljno vremena. Inače, zanimljivo je spomenuti da je klima u Kuali Lumpuru toliko vlažna da je gotovo nemoguće osušiti stvari, te postoje odvojene prostorije koje su namenjene isključivo za sušenje stvari. Od finog taksiste koji nas je vozio na naš avion za Bali naučili smo da se hvala kaže terimakasi, a akućintamu znači volim te. I naš jezik se njemu svideo, pa je on utefterio u svoje blokče i volim te, i hvala i draga.

Let od Kuale Lumpura do Balija trajao nekih 3 sata, a onda kao da smo došli u raj. Dočekala su nas nasmejana lica. Zanimljivo je da se na Baliju gotovo svi smeju. Iako rade naporne fizičke poslove i zaista žive sa mnogo manje, čini se da su vedrijeg duha i gotovo uvek se osmehnu u prolazu. Od tehničkih detalja koje valja spomenuti ovde je da morate jedino popuniti neki papirić sa podacima kada ulazite u zemlju i koji po izlazu pokazujete, kada ujedno i plaćate izlaznu vizu koja iznosi oko 15 dolara i mora se platiti u njihovoj valuti – rupijama.

Kako smo došli kasno uveče, nismo toliko toga mogli da vidimo. Kao i u Maleziji, ovde se vozi levom stranom i nije nam mnogo bilo potrebno da shvatimo da je parola “snađi se” glavna parola koja se koristi u vožnji. Ima toliko motora i skutera, da je auto možda i sekundarno prevozno sredstvo. Preticanje se vrši gotovo bez pravila, sa leve ili desne strane. Trubi se samo kada sa napravi baš neki veći zastoj, ali saobraćaj generalno neometano teče i iako je najveća brzina koja može da se razvije oko 60 km/h, čini vam se da u onom moru vozila idete 120km/h.

Jutro nas je dočekalo sa prelepim pogledom na pirinčana polja i bojama koje zaista hrane dušu. Mi smo bili smešteni na južnom delu ostrva, pa smo shodno tome planirali koje ćemo znamenitosti da obilazimo. Svakako da nam je surfovanje bilo prvo na listi. Kad, ako ne na Baliju? Odmah vam možemo reći da je mnogo teže nego što izgleda. Oni najspretniji od nas su uspeli da imaju svojih 5 minuta na dasci, uspešno, a oni manje spretni su se mučili da izađu iz vode, jer su talasi zaista toliko veliki (barem za nas početnike), da je sam ulazak i izlazak iz vode priča za sebe.

Bali je izuzetno pristupačan. Cene obroka se kreću od 2-3 dolara, ako se jede kod, kako smo ih mi nazvali, “lokalaca”. To su uglavnom mesta gde dođete, uzmete tanjir, birate šta ćete da uzmete, to se izmeri i onda platite. U restoranima se može jesti za oko 6-7 dolara. Gorivo je npr. tri puta jeftinije nego kod nas i lako i povoljno se može iznajmiti neko vozilo, što je na Baliju gotovo neophodno jer ne postoji gradski prevoz onog tipa kao kod nas i nemoguće je na taj način obići sva mesta.

A šta smo sve obišli? Obišli smo svašta, barem ono što smo mogli da stignemo za vreme koje smo imali. Ako zaista želite da obiđete Bali kako treba, odvojite bar 3 nedelje, pa i mesec dana. Zaista ima mnogo toga lepog da se vidi. Mi smo svoje dve nedelje podelili na sledeći način: sedam dana Bali, a sedam dana nešto sasvim novo i drugačije – Gili Air. Na Baliju smo obišli šumu majmuna koja nas je oduševila, mnogobrojne hramove, od kojih su najpoznatiji hram Besakih, Tanah Lot, Pura Luhur Uluwatu i Ulun Danu. Išli smo i na Git git vodopade, uživali u ranom jutarnjem suncu pred prelepom panoramom Bratan vulkana i šetali se umetničkim gradom Ubudom. Što se plaža tiče, zaista je veliki izbor. Ima i onih za surfovanje, ima i onih za uživanje, a naš savet je da istražujete i ne možete nikako da pogrešite.

Nakon prvih nedelju dana, uputili smo na Gili Air. Gili Air pripada skupu ostrva koja se nalaze nadomak Balija. Povratna karta se može uzeti za nekih 50-60 dolara i vredi svaku paru. Ako želite da pobegnete od grada, od vozila, od gužve, od svega, Gili ostrva su mesto za vas. Tu maletne i ne možete ništa drugo da radite sem da uživate i upijate lepote predela oko vas. Ovde smo i odlučili da se oprobamo u ronjenju. Za neke članove je to bilo ništa novo, za druge jedno potpuno novo iskustvo. Videli smo ogromne kornjače (koje je zabranjeno pipati, iako su pojedini pokušali) i bezbroj prelepih i šarenih riba. Možda najbitniji savet koji bismo dali svima koji žele da rone je da gledaju da rone bar 48 sati pre leta. Mi se nismo obazrali na to, pa su se neki od nas vratili sa upalom uha, ali sve se to hrabro izguralo.

Pisali bismo vam o Baliju još mnogo, ali mislimo da je najbolje da ovde negde stanemo i da vam ostatak našeg iskustva prenesemo putem fotografija i nadamo se da ćemo vas ohrabriti da, čim vam se za to pruži prilika, stavite ranac na leđa i put pod noge, jer zaista, svako putovanje nas pomalo menja, a ta promena, bar kad je putovanje u pitanju, nikako ne može biti loša.

Do našeg sledećeg podviga!